Дипломирала сам на Архитектонском факултету у Београду. Живим и радим у Лондону. Радећи као архитекта, дизајн менаџер, у Енглеској, Немачкој и Катару, проучавала сам и креирала физичке и психолошке елементе простора, свјетла, боје, атмосфере, али и процеса и трансформације.
Свет је утихнуо до непрепознатљивости. Пандемија каква није забележенау досадашњој историји, показала је колико је планета постала глобално село. Тумачења и предвиђања именују промене као процес планетарне ентропије, лимба или Апокалипсу, налик филмовима с краја 80-их година прошлог века.
Бајка симболичком комуникацијом, на нивоу дубљем од реалног, са аспекта духовне културе митског и паганског, у анализи психе архетипског, сурвава се у слој праисконског фундамента бића.
Изложба студената Факултета ликовних уметности 12.07.2019. Бајчета Ана Бошковић Катарина Ђуровић Иван Живановић Никита Илијин Јелена Ожеговић Дуња Пателис Милићевић Константинос Пузигаћа Марија Радуловић Томица
Дела Љубице Радовић и Данкице Петровске, обједињена античким темама, плодови су различитих сликарских поетика, али у њима се разазнаје блистава значењска нит која их, на продубљенији начин, спаја у јединствен симболички низ.
У историјском времену људски живот одвијао се уздижући самог човека, култивишући његов однос према земљи, живим бићима и себи равнима у поретку света.Тај пут пролазили су заједно мушкарац и жена, освајајући слободе свих врста – заједно обрађујући земљу, пловећи пловећи морима, ослобађајући се ропства; заједно, из невиности рајског света Адам и Ева крочили су на тло стварања света одговорног за сопствену судбину.
У својим сликама настојим да прикажем време у коме је садашњост бесконачна. Слика постаје паралелна реалност. Радови приказују тренутке следећег дана, различите али увек некако повезане.
Животи жена, њихова историја, прегнућа, професионални успеси, политички ангажмани и културне праксе – недовољно су уважени и видљиви у патријархалним друштвима. Наш циљ је да их учинимо видљивијим и да прикажемо њихов значај за нашу културу.
Један, линеарно-синхрони, приказује документе о првим школованим женама у Србији (једна могућа историја) у форми једанаест графички униформно обликованих информација-паноа са текстовима и ликовима одабраних жена.
Стварање мојих слика је управо одговор на тајтајанствени и загонетни позив унутар мене. Оне су ОДЗВОН онога што као уметник, сликар и музичар, чујем и видим.
За жене данашњице представља женски еквивалент Старим мајсторима сликарства…Одбацила је уобичајену улогу жене тог доба и као прва жена примљена је у Академију уметности у Фиренци.