Жутопрста светлост
Божанства плодности и привида на сликама
Љубицa Радовић и Данкицa Петровскa
26.09.2019.
Дела Љубице Радовић и Данкице Петровске, обједињена античким темама, плодови су различитих сликарских поетика, али у њима се разазнаје блистава значењска нит која их, на продубљенији начин, спаја у јединствен симболички низ. Ту нит творе мотиви плодности и привида, чврсто, иако наизглед парадоксално, сплетени у једно, а дубоко укорењени у античкој култури.
На једној од својих слика Љубица Радовић Месец боји у жуто, ступајући, можда свесно, можда несвесно, у стваралачки дијалог са античком поезијом: њен жути Месец призива ружопрсти Месец хеленске песникиње Сапфе (фр. 96), која чини искорак ка иреалном и стапа месечев сјај са небом у праскозорје, које Хомер, доследан природи, назива ружопрста Зора. И Љубица Радовић искорачује ка нестварном. Међутим, док древна поетеса надслојава две небеске појаве које су обележене женственошћу, Месец, оваплоћен богињом Селеном, и зору, оваплоћену богињом Еос, савремена уметница сједињује симболичку женственост са мужевношћу – у жутој месечини губи се разлика између дневног и ноћног светла, стапају се Месечев и сунчев сјај, али и симболике ова два небеска тела: маскулиност и топлота Сунца претапа се у фемининост и хладноћу Месеца.
Љубица Радовић
“Елеусинска ваза 4”, 90x90 уље на платну, 1993
Нова, жутопрста, светлост Љубице Радовић један је од видова тежње која се осведочава и у осталим њеним делима инспирисаним антиком – реч је о тежњи ка превазилажењу граница облика бића. Мирна преображајност својствена је њеној сликарској поетици и она постојано гради уметничку стварност коју насељавају дволика и многолика бића: сфинге, кентаури, жене-вазе… У изворној античкој култури многолика створења имала су и многострука значења. Оличавала су, најпре, начело дисхармоније и дејствовала као непосредно остварење естетског антиидеала. Оличавала су, међутим, и божанственост у превирању. Вишелика, а особито дволика, бића често су плод стапања разних стадијума дуге еволуције у поимању и замишљању богова и богиња, који нису ни увек ни искључиво били имагинирани у људском лику, већ и у лику животиња или биљака. Срастање људског и животињског, каткад и биљног облика даје чудовишне створове, који су увек опасни, попут кентаура или сирена, а често и погубни, попут сфинге. У античкој уметности, култу и ритуалу, вишелика створења често представљају сведочанство о трагању за правом природом божанства, док на сликама Љубице Радовић, рекла бих, сведоче о трагању за правом природом човека, а особито жене, али и о трагању за бољим сагласјем између спољашњег облика бића и његовог унутрашњег сазначја.
На сликама Љубице Радовић жена се открива као биће које осцилира на размеђи непокретног објекта и плодоносне божанствености. Представља сасуд, нечијом руком пажљиво обликован на грнчарском точку и погодан да у себе похрани семе-дете, али, истовремено и моћну богиња плодности – јер божански лик увек је помало и божанство само. Жена се, међутим, открива и као биће на још једној размеђи: оној што раздваја убиствену, измаштану, звер, у којој су срасли лавица и птица-лешинар, од оваплоћене мудрости, блиске богињама које отелотворавају апстрактне феномене: Метиди, Темиди, Софији… Открива се као сфинга.
Љубица Радовић
“Елеусинска ваза 3”, 80x50 уље на платну, 1995
Мотив привида није само неодвојив од мотива многоликости, већ они један другог значењску обогаћују, баш као што Љубица Радовић и Данкица Петровска у свом стварању обогаћују једна другу. Жена није поистовећена ма са којим уметничким предметом, већ са судом од печене земље, што одговара њеној пра-симболици, нарочито развијеној у раним земљорадничким култовима, чији су наследник и Елеузинске мистерије, којима је Љубица Радовић опчињена. Симболички слична земљи, жена је доживљена и као простор, место у које се похрањује стварно или метафоричко семе, које ће она одгајити, дарујући му своју тварност. Циклус Елеузинске мистерије тако реактуализује античко поимање жене као рађалачког места, чему је блиска представа о материјалном простору, хори, који, схваћен унутар космолошких оквира, има универзално рађалачку функцију. Као што носи у себи земљану постојаност, жена, међутим, у стваралачкој имагинацији ове сликарке, носи у себи и дубоки привид – јер њен „природни“ облик не одговара њеном „сликовном“ облику.
Сведено искључиво на појавност, ликовно дело тежи да оним спољашњим представи оно унутрашње – стога се сфером видљивог служи да изрази и оно невидљиво, али и оно над-видљиво. Љубица Радовић је надахнута ликовима у превирању и осведочава стваралачку визију по којој су природни облици свих створења уистину привидни: сликајући многолика бића из маште, ова уметница трага за оним не-појавним и оним над-појавним у бићима из стварности.
Данкица Петровска
Аполон и Марсија, 110x130, уље на платну, 2016
Премда Данкица Петровска са тајновитим надахнућем слика богиње и хероине, попут Деметре или Медеје, у њеном античком опусу ипак доминирају мушка божанства, која су у присном, али сложеном сродству како са феноменом привида, тако и са феноменом плодности: Дионис-Бахус, Хипнос и Аполон.
Дионис, који се зове и Бакхо-Бахус и Јакхо, јер је разноименост само знак његове разностраности, бог је бујања природе, особито дрвећа и винове лозе. Аполон је, пак, уско везан за сублимисану сексуалност и за рађање у духу: иако се јавља и као заштитник жетве, плодови које он дарује поглавито не припадају свету природе, већ свету уметности – надасве музике и поезије. Бог сна, Хипнос, на платнима Данкице Петровске и сам сања, отелотворавајући сневање и сновидећи непрозирне фантазмагорије. У најдревнијем и најутицајнијем хеленском тексту, Илијади, Хипнос је неодвојив од искуства свете свадбе, љубавног сједињења Хере и Зевса, те тако остварује везу и са феноменом плодности.
Три бога су господари привида, сваки на свој начин. Да бих то расветлила, призваћу неке од великих уметника речи. У трагедији Баханткиње хеленског песника Еурипида, Дионис, бог вина и заноса, уноси хаос у сваки делић света у коме се појави, рушећи привидни ред и хармонију, а постаје и творац смртоносног привида. Продирући, не као божанска личност, већ као божанска енергија, у душе жена и људи, наводи их да превиде и пренебрегну оно што заиста постоји, али да, заузврат, угледају оно чега нема. Тако, са бакховском хаотичношћу у себи самом, злосрећни тебански краљ Пентеј каже:
„Мним два сунца да видим, двоструку Тебу и два града са седам двери. И ти, што ме водиш, мним да си бик…“
(Еурипид, Баханткиње, ст. 918-920, прев. Ј.Пилиповић)
На сликама Данкице Петровске, баш као и у Еурипидовој трагедији, Дионис поново постаје бог хаоса – измештене, чак рашчетворене црте његовог лица износе на видело снажну тежњу ка рушењу хармоније, ка кршењу привидне уређености како душе, тако и света, коју Дионис проноси.
Данкица Петровска
Баханаткиња, 120x120, уље на платну, 2002
Привид којим господари сребролуки бог, Аполон, нису препознали антички мислиоци, већ тек њихов позни наследник, Фридрих Ниче. Често у историјско-филолошком погледу и нетачан и произвољан, Ничеов спис Рађање трагедије из духа музике суштински је митотворан и у дубљем смислу откривалачки: дивни свет аполонске поезије он препознаје као обману којом се закопрењује ужас стварног постојања. Тек гдегде се величанствена аполонска копрена цепа да би читаоцу поезије или посматрачу уметничког дела допустила да угледа муку, патњу и крв. Једно од таквих места процепа јесте приповест о кажњавању силена Марсије, коју Данкица Петровска приповеда на једној од својих слика. На трагу барокног ствараоца Хосеа де Рибере, уметница претаче у боје скривено Аполоново лице – које доноси помор гађајући кугоносним стрелама и које дере кожу са живог силена, кажњеног јер се усудио не само да устврди како на својој простој фрули извија умилнију мелодију од оне коју рађају златне жице Аполонове лире, већ и да олимпског бога изазове на музички двобој. Предивни Зевсов син, који носи име Феб, Светли, сопственом руком задаје Марсији смрт у неописивом болу и превеликој патњи, како у речима на потресан начин осликава римски песник Овидије:
„Зашто ме гулиш, пита, са мене самог? Кајем се, урличе, фрула не вреди ових мука!“ али док је урликао Аполон је већ згулио са њега кожу. Сав беше тек једна огромна рана, крв му одасвуд тече, огољени удови зјапе, обнажене виде се вене како пулсирају и дрхте. Пребројати су се могли трзаји његових црева и дрхтаји светлуцавих у грудима жила.
Пастири, божанства шумска, фауни, браћа сатири, предраги Олимп и нимфе – сузама сви беху обливени…“
(Публије Овидије Назон, Метаморфозе 6.385-394, прев. Ј.Пилиповић)
У приповести о Марсији увек постоји траг ауторефлексије уметника који је приповеда, било да то чини речима, длетом или бојама: шумски демон, који се усудио да оспори и изазове самог бога музике, сурово је кажњен за своју осионост. Тиме је постао симболичка фигура кроз коју се имагинативно промишљају недоумице и апорије везане за стваралачки чин, али се и сублимишу многобројни страхови, који се могу наговестити питањима: Да ли је стварање увек осионост? Да ли уметник узима на себе терет који неће моћи да понесе? Улази ли у такмичење са великанима, негдашњим и садашњим, од којих мора изгубити?… Аполон, бог надахнитељ и заштитник уметника, може у сваком часу постати и њихов крвник, мучитељ и безмилосни џелат.
Златолири Зевсов син изнад свега је, међутим, бог који нити шта крије, нити шта показује, већ само даје знаке (Хераклит, фр. 93). А то чини и сваки уметник. Кентаури, сфинге, нимфе, богиње и богови, скривени у својој тихој дуговечности, искрсавају поново у креативном блистају Љубице Радовић и Данкице Петровске. Да ли су знаци стварности која више не постоји или, пак, знаци стварности која ће вечно постојати, али на фикционалан и метафоричан начин, у вртлозима уобразиље?
Актуализујући феномене плодности и привида, а посебно њихов преплитај, две савремене уметнице стварају једну самосвојну ликовну стварност, у којој хеленска божанства добијају нову животност и, у раскошној сложености својих бића, постају путовође сваком пажљивом посматрачу – сваком посвећеном читаоцу слика – који, у нашем времену што упорно позива на заборав свих вредности, а надасве на заборав себе самог, тежи да дође до закопрењених делова душе и до познања сопственог идентитета.
Јелена Пилиповић