ПРВЕ ШКОЛОВАНЕ ЖЕНЕ СРБИЈЕ
3. изложба
посвећена првој
српској сликарки КАТАРИНИ ИВАНОВИЋ
Новембар 2020
УМЕТНИЦЕ И УМЕТНИЦИ ИЗЛАГАЧИ
Љубица Радовић
Анђела Радивојевић
Данкица Петровска
Драган Јовановић
Томица Радуловић
Данијела Јовић
Славица Новаковић Шаловић
Тамара Спасојевић
Марија Пузигаћа
Јасна Константин
ОНАЈ КОЈИ ГЛЕДА И
САМ ЈЕ ГЛЕДАН
Од када је постало жанр у сликарству, од касног средњег века, сликање портрета је пратило дух времена: стилом и освојеном слободом представљања портретисаног.
Сликари су осим сликања других људи, приказивања њиховог друштвеног значаја и моћи, сликали и себе.
Ван Гог пише сестри о сликању аутопортрета: „Ја сам у потрази за дубином сличности која се не добија код фотографа.“ Касније пише и свом брату Теу: „Људи кажу, а ја сам спреман да верујем, да је тешко да себе познајем, али није лако да себе сликаш.“
Сликари су, у аутопортрету, морали најпре да прекораче тренутну појавност, да се вину у одгонетање тајне личности и људскости. Осим познавања заната и вештине са којом су видљиви свет транспоновали у нову живу појаву, сликари и малобројне сликарке покушавали су да споје видљиво са невидљивим…
У аутопортрету онај који гледа и сам је гледан!
У том гледању себе, нестаје обавеза копирања појавног, спољашње сличности са моделом и уметник, уметница, сликарским језиком показују пут ка стварном људском бићу, самосвесно уједињујући спољашњи и унутрашњи живот модела – себе.
Колико су само сликарке ранијих епоха морале да испуњавају обрасце не само портретног сликарства: колико знања, вештине и упорности да уопште стигну на ниво друштвене видљивости и евентуалног признања . Чак и тада, на месту где се уједињују субјективно и опште, где се индивидуално уздиже изнад доживљаја појавности, оне постоје у оквирима патријархалног света. На месту које припада личности налази се костимирана особа коју препознајемо као образац сликања портета тог времена у таквом
Захваљујући другим женама, које су покренуле истраживања о разлозима невидљивости женских прегнућа, данас гледамо аутопортет Катарине Ивановић са свешћу о њеној, за то време, изузетној доследности у труду да буде равна сликарима савременицима.
Оно сто је освојено, слобода приказивања личне судбине жене, добитак је за све, простор који је назначила Катарина Ивановић испуњавају сад многе сликарке…
Данас аутопортрет изазива пажњу, не због чињенице да га све више угрожава објектив фотографског апарата, мобилног телефона или проблематичност положаја самог уметника, већ због универзалног „психоаналитичког прожимања сопственог ја“ које је, одувек, аутопортетима давало ореол бесмртности.
Љубица Радовић
( 1811 – 1882 )
прва школована српска сликарка
Рођена је у српској породици у Веспрему, у Мађарској. Њен таленат за сликарство испољио се веома рано, определивши јој животни пут. Иако време у ком је живела није било наклоњено школовању женске деце, њена надареност је била толико очигледна да су јој многе мецене, и учени људи, помогли на том путу; успела је да се школује у Пешти, Бечу, Паризу. Лепа, обдарена, велики родољуб, стекла је пријатеље међу угледним и образованим Србима у иностранству и у Београду.
Њен аутопортрет из 1836. године, одмах препознат као ремек дело, постао је заштитни знак њеног и српског сликарства до данашњег дана. Огледала се у свим жанровима тог времена: мртва природа, жанр-сцене, историјске теме. Портрети и аутопортрети, а урадила их је доста, најбољи су у српском сликарству тога доба.
Поклонила је легат својих дела српском народу, а својим животом и посвећеношћу уметности постала, и остала, инспирација многим сликарима.
Данкица Петровска