Рођен је 1957. године у Херцег Новом. По занимању је физиотерапеут.
Колекционирањем уметничких дела бави се више од три деценије. У колекцији, која броји преко 200 дела, налазе се најзначајнији српски уметници с краја 20. и почетка 21. века.
Као и свака друга колекција и ова има сасвим личну историју која нам говори како је, заправо, почело Миодрагово интересовање за ликовну уметност. Још док је похађао основну школу,у ликовну уметност га је увео млади, њему потпуно непознат уметник, откривши му извесну вештину дефинисања перспективе. Његова опседнутост откривеним наставила је да се развија, и током година је прерасла у колекционарску страст. То се наставило кроз дугогодишње дружење са уметницима средње и старије генерације. Непосредан контакт са овим уметницима развило је и профилисало његово интересовање за одређене ауторе. Такође, ванредна знатижеља и заинтересованост за ликовну проблематику огледала се у константном праћењу литературе из ове области. Може се слободно рећи да Миодраг Вујиновић спада у ред изузетно обавештених и „школованих“ колекционара. На изложби у галерији Корњача, из његове богате збирке, биће изложени одабрани радови само три аутора – Стевана Кнежевића, Драгана Јовановића и Жарка Бјелице.
Здравко Јоксимовић
Октобар 2020 година, у Београдu
Миодраг Вујновић, колекција
ШТА ЈЕ УМЕТНОСТ ДАНАС?
КО ЗНА…
20.11. – 15.12.2020.
„Пре подне модерна, после подне постмодерна, увече историја.“ Тако је говорио Драган Лубарда.
Копирати истину може бити добра ствар, али креирати истину је много боља.
„Једина ствар која је важна у уметности јесте оно што се не може објаснити. Они који имају очи, знају колико су неважне речи у односу на оно што наше очи виде. Дефинисати ствар значи заменити дефиницију за ствар. На исти начин написати биографију значи заменити живот о којем се писало за проживљени живот“. Овако је уметност покушао да дефинише Жорж Брак.
„Шта сликаш, зашто сликаш и како то изводиш је питање које је постављао Бенедикт Липшиц. Ова запитаност и могући одговори налазе се и у цртежима Стевана Кнежевића, Драгана Јовановића и Жарка Бјелице . Наоко потпуно различите поетике, а какве би и могле бити с обзиром да су аутентичне, све су покушавале, свака на свој начин, да одговоре на суштинска питања уметности која надилазе свако време и представљају њене универзалне вредности.
Миодраг Вујновић