14. 10. – 28. 10. 2020.

Ретко шта памтим из свег детињства. Као да нисам ни постојала пре 11те године, али добро памтим како вирим кроз оградицу малог дрвеног креветца и питам се: како то да су код мене у породици сви савршени мама, тата, тетке, теће, а код других није тако?!

Ех да… силно сам желела да верујем у то савшенство….

Где нестаје та “идеализована” слика света коју имамо када крочимо на овај свет? Зашто нестане? Шта би било да смо је задржали? Ја сам је сачувала са, како их називају, “обманама и лажима”, а обмањивати себе и друге, није добро јер су нас увек тако учили.

А шта ако то нису обмане већ нешто што нам заиста треба како би били срећнији и бољи људи?! Зар све око нас није обмана и само лична реалност? Иста чињеница је за неког рај, а за неког црни пакао.

Управо зато, када сликам волим гледати ствари из више углова. Улазим у своје фигуре и посматрам њихове различите визуре и физичке реалности. Упловим у сваку од њих и ту боравим неко време да би их лепо осетила и то цртачки изнела. Мада се мој доживљај истих фигура из дана у дан мења, овисно о мени и мом расположењу. На крају остављам ону емоцију која је ипак најјача. Обично почињем  слику са јаким и дефинисаним се цртежом. Цртежом решавам поставку и композицију. Јак и тачан цртеж увелико ми олакшава посао и омогућава да се лепше и лакше препустим боји.  Кроз игру нијансирања настављам своје тражење. Тежим  чистим и јасним бојама зато користим акрил као средство изражавања. Често у глави имам само овлаш обојење слике коју желим постићи. Поставим боје на палету и онда креће суптилна игра нијанси.

Флуидно плешући, моја четкица клизи по платну и бележи управо то…нијансе мојих сећања.