Испред леђа
Читање слика Томице Радуловића
13.12.-25.12.2021.
„Ђедови су били хероји. Ја сам наследник који преиспитује себе, улогу војника и хероја.“
Томица је рођен у ратној Босни. Породица се селила по гарнизонима до његове седме године, када ће се настанити у Србобрану, у Војводини.
Шта ако успемо да деконструишемо детињство и можемо ли деконструисати нешто што је део нас, истовремено живо и неживо? Колико јасно видимо своју прошлост, да ли сваки пут оживимо скаламерију налик Франкенштајну, склепану,
неравномерну, нереалну? Надолазе ми питања, док гледам Томицине слике, живих лутака и гумираних људи.
Архетипови детињства воде нас на пут, изазивани оживљавањем оног периода живота који емотивно боји сваки наш дан, формира неуронску мрежу мозга и тиме наставља да свакодневно утиче на наше размишљање, изборе, перцепцију. Сагледати себе, погледати прошлост, постати свестан, увидети, или само гледати! У погледу је и тако све садржано. Гледати и бити са оним што из слике изрони и тако пронаћи смирај.
„Не знам увек унапред шта ћу цртати. Понека фигура сама искочи. Често није цела, неки делови исцуре, висе“. Потези се боре да је изнедре, нестрпљиви, траже значење. Не знам колико је јасно: на слици је војник.
Трансгенерацијски низ хероја, и остале породичне и војничке приче, били су наративи окружења и одрастања у условима радикалне егзистенције преживљавања. Приче су водиле у простор између стварног и чудно-чудесног (бајковитог).
У бајкама, онај који креће на пут зове се јунак, херој. Улази у подземље и лови изгубљене делове душе, попут шамана у ритуалу исцељења. Мноштво је путева које можемо изабрати како бисмо отопили дихотомије наочиглед супротстављених делова: тела и душе, детињства и одраслог доба, и свих других. Али ако истрајемо на том путу, неминовно ћемо доћи до јединства – уцељења-интеграције, до целине бића и јединства света.
Маја Илић Живковић