„Ђедови су били хероји. Ја сам наследник који преиспитује себе, улогу војника и хероја.“
Томица је рођен у ратној Босни. Породица се селила по гарнизонима до његове седме године, када ће се настанити у Србобрану, у Војводини.
Шта ако успемо да деконструишемо детињство и можемо ли деконструисати нешто што је део нас, истовремено живо и неживо? Колико јасно видимо своју прошлост, да ли сваки пут оживимо скаламерију налик Франкенштајну, склепану,
неравномерну, нереалну? Надолазе ми питања, док гледам Томицине слике, живих лутака и гумираних људи.
Архетипови детињства воде нас на пут, изазивани оживљавањем оног периода живота који емотивно боји сваки наш дан, формира неуронску мрежу мозга и тиме наставља да свакодневно утиче на наше размишљање, изборе, перцепцију. Сагледати себе, погледати прошлост, постати свестан, увидети, или само гледати! У погледу је и тако све садржано. Гледати и бити са оним што из слике изрони и тако пронаћи смирај.