Пандемија и њени плодови страха, кризе губитка сигурности, прекиди устаљених навика, промене свести, недовољности симулакрума којима смо се заваравали до недавно…  води нас пут потенцијалне кризе поретка, а свака криза је темељ промене, гледано на дуже стазе. На питања каковидимо и доживљавамо радикално измењену стварност,окружење и себе у свему томе, одговоре дајеосморо сликара Удружења сликара и љубитељасликарства ,,Корњача”. Сликарско око дубином доживљаја и перцепције, појачаним сензибилитетом, деконстру- кцијом или дубљим увидом, води нас пут истинске људскости, критике, или решења и пророчки задире у поље свих нас.Слике су лични документ, дневник из периода март – јули `20., испраћене мојим текстовима и заједно творе покушај суочавања у циљу катарзе, као свесног искорака из тренутне глобалне преплављености.

Психолози време у коме смо називају ,,архетипском претњом”, ми смо га назвали: Време тишине.

Свет је променио ритам. Све што живи, дотакнуто је променом. Сигурна сам да и биљке уживају у смањењу емисије гасова. Већина људи има прилику да искуси нешто што одавно или никад није, спорост и тишину. Чини ми се да смо се некако свртели, повезали са измењеном стварношћу,  измењеним стањем услова живота и свести. Чудно ми је што нема назнаке краја. Истрајава, а мене живо занима шта ће бити након свега. Као мала бих након прве трећине књиге читала крај… Време је за вежбу стрпљења и трпељивости. Сваки дан је бескрајна недеља. Како коме, разуме се. Недеља је нама срећницима затвореним у кући и окућници. Многи, посебно родитељи с децом, најављују револуцију ако карантин потраје. Ваљда рат са сићушним честицама вируса, у виду вакцине, шта ли… или онако вичући на месец или бога, или испред владе. Свакако, предвиђања су да ће вирус опстати и пандемија потрајати, да ће бити вируса и на јесен. Дуготрајношћу и понављањем културолошка промена је неизбежна, што је фокус овог текста. Сама по себи промена није ни добра ни лоша, али кажу да се људи, углавном, плаше промене. Ушушкана познатост личи на удобност. Питање је само да ли је наша свакодневица била ушушкано удобна? Или смо навикли на парадоксалну френзичну учмалост друштва и културе, којој је одавно неопходан тајфун како би растерао гомилу ђубрета. Прерано је за одређивање правца кретања када нисмо ни на пола пута. Признајем, радујем се промени. 

Такође, питање је како осећамо, перципирамо промену и да ли ћемо у непознатом процесу, процепу живота, у коме смо се обрели,исцртати мапу будућих кретања? 

Емоције су преживеле опште заустављање света.  Приметна је растућа тензија у испољавању осећања. Чују се комшије, социјални центри и полиција бележе пораст стопе породичног насиља, психолози имају пуне руке посла, дивља се по продавницама за последњу ролну папира.Сви ти догађаји сведоче да су појединци и само друштво у озбиљној кризи. Окршаји у продавницама, показују да смо се обрели на ратном пољу, страхова, егзитенцијалне угрожености, као и несавршености капиталистичког друштвеног поретка, несолидарности, високо индивидуализоване свести. Оне која искључиво придаје важност задовољењу личних прохтева и  комфору. Познато је да су системске промене свака промене споре, свашта треба почистити, као са старог тавана или претрпаног  подрума, понешто бацити… Чистимо, како бисмо дошли до суштине. Није важно одакле кренећемо ни којим ћемо путем ићи, ако идемо у добром смеру. Можемо и од продавнице, или комшије, или оних који не могу смами у продавницу, или гладују. Једино тако има наде да овај наш брод, звани човечанство, не потоне.

На срећу, деведесетих смо се, већином, научили штедњи. Осећам се привилеговано зато што имамо двориште, и занимацијско биље за мене и децу, и блато, и воду, и отворено небо над главом, ваздух. Ипак, немамо пса да прошетамо њега и себе ноћу и осталим, казненим данима карантина. Нешто тако прозаично и банално као излазак из куће сада делује одушевљавајуће фантастично, готово фантамазгорично. Нарочито пошто се шетња у медијима држи под велом мистерије и претње, као и вирус. Могуће је да научници не знају порекло, сигурно да немају спреман лек, али то није моје поље. Поље пропаганден је уочљиво. 

И ето шта је потребно да се грађани Београда сврте у кућама… Једино су птице гласније, и поменути комшија, али углавном смо се примирили. Јунговце смо спомиљали у прошлој књизи, упозорили су нас на време. Али као и све, протећи ће и вода у којој смо сада. Могли бисмо искористити период тишине у коме смо, за исцртавање нове мапе личног кретања, тражење нове, пријатније путање  кретања. Многима је савремени градски живот и тежина пребрзог кретања и умора који собом носи падала теже од терета опасности смртоносног вируса.Познато је да вирус не наједа душу. Маштали смо да имамо времену за себе, и ево га. Време тишине. Можемо да чујемо колико нам делови тела гласно пулсирају.

Утихнули смо, саљудима исама планета. Према могућностима. Они који нису искористили  тренутке успорености, самоће, који нису назначили мапу бољег функционисања и могућег живота, услед сумњи, усамљености, беса или страха, ризикују да преспавају промену, да се паралишу, у смислу животног протока. Потенцијално се успоставе као деструктивно нефункционалани. Тишина ми се врзма по мислима. Ако смо начели промене, имамо, дакле, довољно времена да их успоставимо. Вребамо ли тишину или информације? 

Време и свет су наставили да постоје и изван наше колотечине. 

Време из времена тишине:

Време је релативно, сагиба се увија или пак лети, свакако је увек маратонска идеја. Као трпња, као сазревање. Такође време је возило, концепт, обично наслеђен, који ваља повремено промислити. Прво поглед у назад. У традицији имамо два концепта времена, циклични календар старих цивилизација, и условно нови, тзв. хришћански  календар. Између њих постоји јаз. Хришћански супстрат прогласивши дотадашње календаре, обичаје и обреде и саму цикличну перцепцију времена паганским, у пежоративном смислу, заправо је сатанизовао све претходне традиције. Колико је сурово доћи у нечију кућу и убедити га да је све шта ради наопако и да треба боље, другачије. Срећом време фанатичног односа према религијама је завршено и сада можемо да ћаскамо о концептима, идејама и историји, без да било ко или ја завршимо на ломачи. Понеки је напредак у нашој трошној цивилизацији. Тако је хришћанска традиција наметнула ток и рачунање времена са почетком и крајем света, управо по својој хришћанској есхатологији, успоставивши линеарни календар, који и данас користимо. Који се толико разликује од древних, античких цивилизација, којим се време посматра кроз циклусе, као што само име каже, а крај тумачи као почетак новог циклуса и новог, другачијег доба, као код Ршумовића. Интересантно како архетипске идеје опстају. И тако је време рачунато широм света од Маја, Инка и северних Индијанаца на западу, преко нашег старог словенског календара, до древног Истока. Јудео-хришћанска традиција повела нас је пут Армагедона, вредновањем тачности, механичким и контролисаним временом, каквим га осећамо и данас и око кога су се упреле друштвене вредности и сама цивилизација. Време је новац, не губи време… и све би то било прихватљиво да се под губљењем времена не подразумева живот и животност, а под новцем сврсисходност постојања. Данас смо, хтели то или не, део управо те идеје и идеологије. Временом управљамо, над њим успостављамо контролу и тако и над својим животом. Мада је у савременом добу увек питање ко је заправо господар а ко роб, или ако је јасније чиме господаримо, а чему робујемо. Заправо, сматра се да је свеобухватном контролом времена успостављена потпуна подређеност човека. Идеологија која се подразумева,  тиме се несвесно перпетуира. Увек је у спрези са културом и цивилизацијом, митовима, погледом на свет, веровањима и вредностима дате културе. Ми их понављамо, отелотворујемо и материјализујемо, и тако опредмећени постоје слободнији и животнији од нас самих.  Стари словенски календар, наших предака, одељен је са 13 месечевих циклуса, којим је до данас избројано 7528 година. Као и само циклично рачунање времена, обраћање пажње на проток је изопштено. И тако смо данас сви постали, мање или више, успешни банкари (што је некоме поруга,  а другоме понос), и то је управо овај Армагедон свести који сада пролазимо. Катаклизме и девастација планете, као и тренутна криза друштва, на неки начин су најављене и очекиване у мајанском календару. Поклапају се са завршетком једног и почетком новог великог 5.000 година дугог циклуса, односно турбуленцијама смене два велика доба, који неумитно доносе трансформацију света. Питање је у ком правцу. (чини ми се важно напоменути да су старе Маје имале 20-ак календара. Њихов годишњи календар био је прецизнији од овог који данас користимо, готово идентичан календару који је Михајло Пупин израдио за цркву), а за 2012. годину израчунали су да је међа смене циклуса. Што није прва забележена смена. Смене одликују турбуленције на свим нивоима: климатске непогоде и промене, нестанак врста, али и промене у уређењу света… Терипаy Пацха, или златно доба, је пророчанство о новом циклусу од 2012. године. Описано је као време у коме ће се догодити велика промена у свести човечанства, да ће човек боље упознати себе и да ће се ,,горњи, доњи и свакодневни свет ујединити”. Дакле, пророчанства о 2012-ој, односно ,,крају света 21. 12. 2012.” како су га медији приказивали, потпуно је супротно идеји циклуса и краја као трансформације. Заправо, тако изгледа када круг покушате да ставите у коцку, односно применените линеарно тумачење једне цивилизације на циклични календар друге. Наликује покушају разумевања Другости, ако другог тумачимо искључиво познајући себе, без способности да приметимо и разумемо систем различит од нашег, ући ћемо у поље критике или пак величања, али не и упознавања. Крај света, дакле, Маје нису најавиле, али огромну промену јесу. Да ли смо спремни да ослушкујемо промене? Древне традиције такође тврде да се ненаучена лекција понавља и да надолазе тежи и суровији примери, док је не научимо. Ова пандемија делује ми као сасвим довољно тешка лекција. 

Време тишине, као одлика времена у коме смо, јесте потенцијал, устоличење процеса који смо започели када смо прихватили тишину. Имамо могућност да загњуримо у ту велику воду, која нас је планетарно обујмила. 

Ритес де пасаге или обред прелаза јесте ритуал који може бацити светло на процесе кроз које данас пролазимо, обележава смене личних или друштвених циклуса. Почиње великим променама, потресима, турбуленцијама било које врсте, од доласка бебе на свет, пубертета, престанка пушења, до земљотреса, рата или пандемије. Тада се познато стање прекида, излазимо из зоне познатог и комфора, мењају нам се навике, начин живота, људи, па и читави системи и поредак. „Дистурптион”, или прекид досадашњег тока, почео је проглашењем пандемије. Тако смо ушлли у тзв. лиминалну фазу. Ван Генеп, чувени етнограф и аутор поменутог модела, сматра да сваки  снажан догађај прекида дотадашње системе и правила функционисања и уводи нас у свет или време-простор у коме су и логика и правила непознати, чак и не постоје, већ их је неопходно измислити. То је време у коме се успостављају нова правила, граде нови идентитети, као у пубертету, као код јунака у бајци који  крећу на пут, а заправо пут личне трансформације, попут друштва у кризи или рату. Лиминалну фазу, налик лимбу, сурову, неизвесну и дубоко трансформативну, замениће равнотежа која након тога долази. Нова нормалност, коју ћемо лично успоставити. Повратак на старо овде није у игри.

Лиминалност је та суманута, вртоглава, нејасна, друга тачка трофазног модела преласка у  другачији свет. Лиминалност у којој тражимо нове оперативне шаблоне, норме, вредности. Време хаоса и забуне, трагања и трансформације, из кога ћемо изаћи или промењени, или уопште нећемо изаћи. Крај се не зна и све је могуће. Решења која у овом времену тишине и ванредног стања успоставимо иницираће нас у неко ново сутра. Промена је окосница тог процеса, ако га пролазимо свесно. Питање је осећамо ли трансформативну моћ садашњег тренутка? Да ли стискамо зубе и читаво тело, чекајући да прође, херметично се држећи познатог, чиме ће се перпетуирати досадашње стање ствари, правећи се да нам се ништа није догодило? Или можемо да искористимо дах промене, да са храброшћу ускочимо у талас којим ћемо стићи на непознату обалу. 

Свет неће бити исти, са обавезном вакцинацијом или без ње, економским крахом… и ту је небитно да ли је вирус природан или из лабораторије, и мање је битно да ли је криза конструисана или реална. Оно шта је сигурно је да пролазимо кроз глобалну трауму, која ће донети масовне и индивидуалне трансформације. Без обзира да ли смо време провели у болници, на улици, одвојени од ближњих жудећи за њима или бежећи услед трауме, због затворености и одузете слободе. Слобода је, као и сврха или осећај, сами себи је можемо дозволити и ускратити. За сада, за нас преживеле највећа опасност прети остајањем у талогу навика и репродукцији познатог. То би заправо била једина права опасност овде и сада, све остало је антиципација. 

Мудраци кажу да како доживљавамо садашњост, такву ћемо имати будућност… Дакле, не би било згорег да увежбамо толеранцију, неговање, мир и размењујемо љубав, барем са стварима око себе, уколико немамо контакт и приступ живом свету, и заглављени смо у поткровљу града са високим индексом загађеости и усред пандемије, на пример. Неговати једну биљчицу, као представника свег живог света. Подржати и придржати живот. Или послушати пандемијски савет Дејвида Линча: медитирати и направити лампу. Могли бисмо се препустити оази мира коју је глобално утихнуће донело, можда чак и навикнути на смиреност тишине, на лагани ритам дана.        

Тишина у себи има моћ. Питање је можемо ли да је инкорпорирамо у свакодневну рутину, усавршимо, диригујемо ли и хватамосвој ритам, у тишини или смо упра -вљани околностима,  незадовољством? Једном када заплешемо налик дервишу, кружно, без окретања леђа Богу, љубави или лепоти (ономе у шта год да верујемо), успемо да тренутак осетимо као вечност, појединачни, а ипак заједно.