…Са друге стране, могли бисмо тренутну кризу посматрати као размрдавање мемљивог про-западног друштва данашњице, са све трулијим вредностима у територијалној експанзији. Да ли је заиста могућ нови друштвени уговор, племенитијег поретка и живота, ако кренемо од себе, пружимо руку помоћи и подршке првом до себе, потом следећем, до 7,7 милијарди, или колико нас садашњу кризу претекне.

Ипак, модели навика не отказују лако. Диљем светских и локалних негативних реакција и осећаја примораности на управо Тишину. Мисао водиља, ових дана, ми је да семе које сада засејемо у Тишини света, дубоке и личне промене које начинимо, диктираће наравоученије и ток нове реке у којој ћемо се наћи. Јер, не може се два пута ући у исту реку. И за крај, омиљени цицат на који сам наишла у пандемичној изолацији, изрекао је документариста и режисер Вернер Херцог: ,,Налазим да је чудно што људи стреме срећи као основном животном циљу. То је блесаво. Мене занимају друге ствари. Нада и непостојање наде, оптимизам. Бити део нечег значајног, смисленог као што је тежња ка правди или једнака права за читаво човечанство. То је много достојанственији циљ, од личне среће. Кога брига за то?”

Савремена дистопија, на личном плану, дело ексцесивне ужурбаности у задовољења ега, постизању рекламне среће, забаве, идеалног комфора, позиције моћи и успеха, макар на инстаграму. Шамани кажу да ако се боримо да задржимо шта имамо, или грцамо да остваримо шта мислимо да ће нас учинити срећним, целовитим, постајемо заправо све болеснији духом. Контрола и организација постизања, подржана дневном рутином, савршеног временско – просторно – оптималног функционалног распореда и шаблона операције зване постизање форме успеха.

И у једном тренутку нам се догодила криза, планетарна, претећа, угрожавајућа. Индивидуални ритуали, радње, планови, постали су секундарни. Претња животу, и губитак контроле, учинили су да се сетимо да живот постоји. Можда бисмо могли и да се погледамо у огледало.

Свет нам се пред очима променио, до непрепознатљивости. Солидарност, хуманост, племенитост и слични занемарени термини XXИ века, наједном су ишчупани с тавана, медијског и друштвеног простора. Нећемо ући у анализу незграпног увођења вредносног система у јавним гласилима. Интересантније ми је да у том процесу промена, посматрам људе и њихове манифестације и трансформације, пут. Видљиво је „на мрежи“ да се промаљају нове идеје здравијег, хуманијег друштвеног уговора. Масовно се рекапитулирају стари и занемарени системи уређења, кроз критику постмодерног либералног капитализма. Радило се и раније, али се кризом омасовило. Растућа учесталост есхатолошких питања пута и сврхе, пропагирана од стране светски значајних уметника, учинила су да пандемијска пошаст избаци на површину основна питања људскости. Потребе за уметношћу и квалитеним животним садржајима, онога што нас чини Човеком. Одвајањем од сурогата живота: тржних центара, биоскопа, кладионица, и сличним свакодневним компензацијама истинских потреба, већина се нашла очи у очи са неуспехом. У 4 зида, по логици ствари могли бисмо бити срећни, удаљени од прве линије фронта, и одбране од пандемије, сигурни, далеко од епицентра удара. Извештаје повратника чекамо. Ратна терминологија ванредног стања. Турбулентност досаде и унутрашњих понирања заобишле су егзистенцијално, здравствено угрожене, попут бескућника, сиромаха, домородаца, свих занемарених у капиталистичком производном систему.

Дакле, опет се суочавамо са проблемима доколичарске класе. Ипак тај слој грађанства, дешавало се у историји, успева да изнедри озбиљне трансформације друштва, када је претња довољно велика. Оскар Вајлд је тврдио да су доколица и досада нужне за креативност, стваралаштво, велике идеје… Ипак, у кризи се видело да та, условно доколичарска, збринута класа, не излази на крај са собом. Удобност и беспосличарење не вреднују, пати се услед усамљености, немогућности излажења и свакодневних ритуала, излажења на крај с децом, породицом, ближњима, заправо са самима собом. Није ми циљ да ниподаштавам силину догађаја, већ конформистичку логику и размажености. Науке од психологије до економије најављују шок који, за преживеле, тек треба да уследи. Од хемичара до неw аге мотивационих говорника, очекују промену, снажну друштвено – економску, глобалног ефекта.

Људска позиција у пандемији и конфронтација са радикално измењеном свакодневицом, губитка контроле, због радикализоване пандемијске стварности, и нашим реакцијама сучељавања са смрћу, стање је шока. Узрочник, јунгијанским речником је: архетипска претња. Генерацијска искуства и породичне приче о страдањима, логорима, ратовима, потонућима, сада куљају у страху од краја живота, смрти ближњих, изолације, промене, тишине и самоће. Људи теже промени, али је нерадо прихватају. У две верзије уочених негативних екстрема, једни су удахнули не намеравајући да испусте ваздух све док криза не прође, под геслом: преживети спавајући; док други у махнитој потери за наставком свакодневице јуришају за усавршавањем, забавом и информацијама. Време је за буђење. Суочавање са блиским односима који шкрипе до неподношљивости, као и однос са сопственим бићем. Пратећи личне наративе, изгледа да тек неколицина ужива у срећи освајања слободног времена, тишине.

Компулзивна, у недоглед, понављања вирусне пропаганде, на смену са убијањем досаде, широм планете, са зачинима културних датости, овога пута је била сврсисходнија. Наликовала је рекламама у интересу свих, што пак јесте медијска промена. Ипак, није извесно да ће бити дуготрајна. Мада је идеја популаризације концепта сарадње и одговорности на „маинстреам“ медијима једнако претпостављено нереалистична, колико и актуализација постапокалиптичне уметности.

П. Бурдије је савременог човекога дефинисао термином ,,хомо праxис“. Своју личну праксу и перцепцију окружења, у процесу пандемијске страве, забележило је 11 сликара окупљених идејом Љубице Бубе Радовић, у галерији Корњача са циљем стварања библиофилске књиге, у виду дневника. Априла 2020, у налету глобалне кризе на Европски потконтинент. Дневници и књига планирани су у серији, трајања пандемије. Радовима сликара додала сам накнадно текстуалне вињете, провучене кроз антрополошке појмове и процесе и текст који читате као своју верзију, антропофилног дневника. Тема Тишина, вишезначнан појам, који сам осетила да може да обухвати дијапазон доживљаја, који кореспондира са утишаном френзичном буком људских кретања и начина постојања савременог човека.

Тема Тишина, вишезначнан појам, који сам осетила да може да обухвати дијапазон доживљаја, који кореспондира са утишаном френзичном буком људских кретања и начина постојања савременог човека. Тишина као реакција на планетарни шок, сведочанство априла 2020, када смо се ненадано зауставили. Тишина јер обухвата драговољно прихватање као и отпор, и мир и врисак прекида тишине, појам који је увек обојен личном емоцијом и перцепцијом света.

Инспирација за тему потекла је из древне Персијске приче (коју из поштовања наводим). Персијски цар дошао је на идеју да у вредни дијамантски прстен угравира поруку, која ће бити мудрост и водиља његовим наследницима. Мудрост је свакако морала бити језгровита, с обзиром на то да је требало да стане на дијамантски прстен. Његов царски савет и дворани нису изашли на крај са захтевом. Ту на сцену ступа необразовани слуга, који је цара одгајио. Преноси му поруку, добијену од мудраца – путника. Слуга је поставио захтев да цар не прочита поруку, до тренутка потпуног безнађа и безизлазне ситуације. Када је тај тренутак дошао, открива се порука: „И ово ће проћи“. Исту поруку, тражио му је верни слуга да погледа и у току великог славља, након победе. Ода променљивости и неумитној смени свега, ситуација и стања агоније и туге до среће, усхићења и радости. Тишина увек претходи промени и њен је неопходни садржалац, а оно шта је карактерише је да се у току њеног трајања не антиципира.

Вратимо се свету и свему и томе где смо као врста. Гледајући екстремне реакције, протеклих дана, у свим друштвима света, типски фрустрирајуће, разноврсне, а опет сличне. Питам се да ли ми људи, толико наликујемо, тим промилом генетске разлике у односу на шимпанзе, или је мелтинг пот глобализације близу краја ручка, суштинског брисања разлика и последичне истости свих. Као у епизоди Зоне сумрака, у којој се свињоглави ишчуђавају једино преосталом човеку, покушавајући да га операцијама учине налик себи. Истост одрођава људскост и поништава различитост, заједнице, брише друштво колико и појединца. Када поништимо другост, садржај света нестаје, остаје идеологија веш машина и производног субјекта. Ту смо данас. Са друге стране, могли бисмо тренутну кризу посматрати као размрдавање мемљивог про-западног друштва данашњице, са све трулијим вредностима у територијалној експанзији. Да ли је заиста могућ нови друштвени уговор, племенитијег поретка и живота, ако кренемо од себе, пружимо руку помоћи и подршке првом до себе, потом следећем, до 7,7 милијарди, или колико нас садашњу кризу претекне.

Ипак, модели навика не отказују лако. Диљем светских и локалних негативних реакција и осећаја примораности на управо Тишину. Мисао водиља, ових дана, ми је да семе које сада засејемо у Тишини света, дубоке и личне промене које начинимо, диктираће наравоученије и ток нове реке у којој ћемо се наћи. Јер, не може се два пута ући у исту реку. И за крај, омиљени цицат на који сам наишла у пандемичној изолацији, изрекао је документариста и режисер Вернер Херцог: ,,Налазим да је чудно што људи стреме срећи као основном животном циљу. То је блесаво. Мене занимају друге ствари. Нада и непостојање наде, оптимизам. Бити део нечег значајног, смисленог као што је тежња ка правди или једнака права за читаво човечанство. То је много достојанственији циљ, од личне среће. Кога брига за то?”